Вилово је на западнј страни Тителског брега
такође на плавинама Великог сурдука и сурдука Стражилово. Пошто су плавине у виду лепезе смештене уз сам Брег, село је добило издужен облик. Временом село се ширило и опуштало на ниже периферне делове плавина које су биле плављене изданским водама, а раније, пре регулације и мелиорације, и водама које су долазиле од Дунава и од Тисе.
Топоним „Селиште” на северозападном делу хатара Вилова указује на то да је неко старо село некад било више на северозападу и то на ободу јужне бачке лесне терасе. Да ли је ово село претеча Вилова или Шајкаша не би се могло рећи, пошто не постоје сигурнији подаци.
Данашње село је иаграђено на поменутим плавинама нешто ниже, где је алувијална раван између Тителског брега и јужне бачке лесне терасе, најужа, свега 1000 метара. Ту је дуго радила скела која је повезивала Вилово са лесном терасом и друмовима које воде преко Шајкаша за Нови Сад и Мошорин и са још једним путем који иде на југ до Гардиноваца. Изградњом насипа и мостова преко канала и језераца ова скела је престала да ради пошто је Вилово добило директну везу са поменутим путевима, али и пролазни пут за Тител. На месту где се завршава овај друмски насип, на лесној тераси, постоји и железничка станица за Вилово и Гардиновце.
Насеље је под именом Филово забележено прво у крушевском поменику, а затим и 1702. године пошто је формиран војнички шанац. Године 1715. Вилово се помиње већ као утврђење „Вилвар”. Године 1720. има 25 домова, а око 1740. жупанија се жали да граничари користе и пустару Сурдук а има их само 20 војника, док би се за порез могло наћи још око 70 људи. У Вилову је стационирана само половина чете.
И ово је село касније, пошто је основан шајкашки батаљон, припојено овој војној формацији и у њеном склопу је остало све до ликвидације шајкашког батаљона 1873. године. За време шајкашке ере број домова у Вилову је био прилично уједначен. Тако је 1769. Вилово имало 47, 1773. 44, 1786. 48 и 1792. године 47 домова са 295 српских душа Вилово је нешто више напредовало када је изграђен камени пут (1890) Шајкаш—Тител и (1899) железничка пруга истог правца.
Становништво
За последњих 112 година становииштво Вилова је осцилирало. Од 1869. до 1910. године број житеља био у порасту отприлике сваке године за један проценат, а после другог светског рата тј. од 1948. до 1981. године у великом опадању. То значи да је за 33 године број становника смањен за 20 одсто. У периоду између два светска рата квантитативно кретање становништва је рапидно напредовало.
Пораст броја становника за време аустроугарског периода могао би се објаснити, прво, нормалним природним прираштајем који је у другој половини XIX века, па и у XX веку до првог светског рата, износио у Средњој Европи око један проценат годишње колики је био и у Вилову. Међутим у Вилову је могао бити и већи прираштај, али тога нијс било. Наиме, Вилово је имало доста мали хатар (3860 кј) од чега је велику површину држало село (1127 кј) а Англо-ауспријска банка (1027 кј). То је износило више од половине и то је сигурно кочило неко масовније усељавање.
Велико опадање броја становника у послератном периоду јесте последица масовног исељавања млађег света у Тител, Жабаљ, а највише у Нови Сад. Ти исељеници су махом аграрни посленици који су напустили село и прешли у град где су се преквалификовали за раднике по фабрикама, у грађевинарству, саобраћају итд.
Према попису из 1900. године Вилово је имало 1180. становника и 230 кућа. Према матерњем језику становништво је било подељено на Србе 1108, на Мађаре 43, и на Немце 28. Према вероиоповести 1066 оу били православни, 47 католици, 25 евангелици, 6 реформати и 32 израелци. Попис из 1981. године забележио је 959 Срба, 65 Мађара, 28 Рома и 29 неопредељених, од укупно 1082 становника.
На крају треба још истаћи да становништво Вилова, с обзиром на то да хатар села обухвата, поред апувијалне равни Дунава, још и део Тителског брега као делић јужне бачке лесне терасе, користи за жита суве лесне површине на Тителском брегу и на лесној тераси, а за културе које живе под влажнијим условима алувијалну раван Дунава.
Извор:
Букуров, Бранислав
“Географска монографија општине Тител”
Војвођанска академија наука и уметности
Нови Сад, 1986. године
