Друго насеље у тителској општини по величини јесте Шајкаш
Он је подигнут на крањем северозападном делу општине, на источним ивичним деловима јужне бачке лесне терасе. За локацију насеља од пресудног значаја су били и други фактори, као: уска алувијална раван која раздваја јужну бачку лесну терасу и Тителски брег и раскрсница путева једног на север (тзв. потиски пут) који спаја Ђурђево-Жабаљ-Чуруг-Бачко Градиште-Бечеј итд., са познатим подунавским путем који везује Нови Сад-Каћ-Будисаву-Шајкаш са Локом и Тителом и даље преко Тисе са Перлезом у Банату.
Јужна бачка лесна тераеа на овом сектору је за десетак метара виша од ниске водоплавне и мочварне алувијалне равни. Због те релативно мале висинске разлике лесна тераса је ипак била сува и погоднија за становање па су поред Шајкаша, Гардиновајца Ђурђева и многа друга насеља подигнута на њеним странама.
Други фактор који је утицао на избор локације насеља био је поменута алувијална раван Тисе. Она је на овом мосту најмање ширине, једва 2 километра и, с обзиром на то да има још и неколико издужених гредица и брежуљака, прелаз преко мочваре је био доста олакшан. Шајкаш је због свега тога постао нека врста капије на мосту између јужне бачке лесне терасе и знатно вишег Тителскот брега. Треба још имати на уму да је ова алувијална раван била мочварна све до почетка овог века и да је кроз њену долину пробијала врло често висока вода Тисе, обилазећи Тителски брег са северне и западне стране. Тек када су изграђени насипи око Тисе (у другој полов.ини XIX века), нарочито када је изграђен заштитни бедем северозападно и северно од Мошорина, који је затварао и улаз у ову долину, простор између Шајкаша и Тителског брега почео је да се суши. Исушивању је много допринело прокопавање великих одводних канала непооредно уз сам Тителски брег.
Трећи фактор, саобраћајни, сигурно је био такође значајан за одређивање локације насеља. Шајкаш није био познат само као нека раскрсница путева него и као место где су се путници и каравани одмарали и коначили било да су долазили из Новог Оада, односно из Футога (32 км) или из Титела (20 км) или пак из Жабља (12 км). Да је Шајкаш доиста био коначарско и неко безбедније место доказује и тврђава која је у средњем веку постојала на овом месту.
Четврти фактор когјм је условљавао развој насеља и живот његовог становништва био је економског карактера. На домаку Шајкаша постоје три различите геоморфолошке и фитогеографске површине: алувијална раван, у ранијим временима са више забарених и живих токова, као најнижа, затим јужна бачка лесна тераса за десетак метара виша (80—82 м н.в.) и трећа највиша Тителеки брег, (118 м а.в.). За време натуралне привреде становништво је највише користило алувијалну раван за сенокосе, пашњаке, лов и риболов, затим јужну бачку лесну терасу за степске пашњаке, жита и друге културне биљке. Иако је био доста близу, Тителски брег није био много интересантан за житеље Шајкаша, пошто је чешће више месеци био неприступачан због високих вода у алувијалној равни.
У ранијим историјским временима лесна тераса је пружала могућности за ратарство, а алувијална раван за екстензивно сточарство. У најновије време, међутим, пошто је извршена мелиорација алувијалне равни, становништао Шајкаша је добило просторе за кнтензивно сточарство али и за врло напредно ратарство, пошто је ова довољно влажна територија пружала идеалне услове за гајење индустријских биљака, поврћа и пићног биља.
Становници Шајкаша су познати као одличне бостанџије
Диње и лубенице се извозе и на много даља тржишта него што су Нови Сад и Београд. Оснивањем фабрике конзерви у Тителу многи земљорадници производе поврће за ову фабрику. Шајкаши су познати као добри сточари.
Овде преба још истаћи да у Ша|кашу, иако је пољопривреда на високом нивоу, постоји велика аграрна пренасељеност. Око 700 Шајкаша сваки дан се отискују на рад у Нови Сад, Жабаљ и Тител. Ове дневне миграције су олакшане добрим саобраћајним везама.са поменутим градовима.
Кратак историјски преглед. — Шајкаш се први пут помиње 1254. године као неко утврђење. Касније, кроз цео средњи век прелази из руку неког Сентивањија који му је дао име (Сентиван) у руке других феудалаца све док нису завладали Турци. Турски тефтери помињу Сентиван у тителској нахији и то 1554. године са 8 кућа, 1570. са 18 ,и 1590. са 25 кућа.
Читавих стотину и више година, дакле кроз цео XVII век нема података о Шајкашу. Тада су многа бачка села опустела па је и Шајкаш са оно мало становника ишчезао и постао пустара.
Шајкаш је и почетком XVIII вета био пустара. Тако се он помиње и 1722. у саставу ковиљског граничарског шанца. Нешто касније, 1731. године забележен је као неко мало насеље Мали Сентиван које су присвојили граничари из Ковиља због чега су се његови становници жалили жупанији. После развојачења војне границе, Шајкаш је десетак година под заштитом жупаније, а 1769. године прикључује се шајкашком батаљону у чијем саставу остаје све до 1873. Тада је укинут шајкашки батаљон, а оело прмпојено поново жупанији
Ове оно од чега је зависио живот у Шајкашу, а о чему је било речи у првом одељку, сада још више долази до изражаја, те се Шајкаш почео развијати много слободније и брже али сада већ у саетаву тителског среза и бач бодрошке жупаније.
Становништво
За последњих стодванаест година становништво Шајкаша је прошло кроз две фазе развоја. У првој фази која је трајала од 1869. до 1921. године становништво је квантитативно веома много порасло и то од 1872 на 3056 лица или за 63,25 одсто, односно сваке године за 1,54 одсто. Нарочито велики пораст је исказан у периоду између 1880. .и 1890. године од 26 одсто или за 486 лица. Овакав пораст је сигурио резултат великих уеељавања која су настуиила као поеледица развојачења шајкашгог батаљона и интензивнијег усељавања Мађара, Немаца и других, затим израдње насипа дуж Тисе и Дунава, прокопавање канала по ритовима, изградње држвних вероисповедних и дрижавних грађевина, изградње друмова и железличких пруга, и најзад, због могућности куповине јефтиног ме-лиорисаног земљишта.
Између два светска рата број становника стагнира. После другог еветског рата број становника се нагло повећава тако да је 1981. године већ забележено 3521 лице или за 1284 више него у 1948. години.
У овом другом периоду, који је трајао од краја другог светског рата до наших дана, нису наступиле само квантитативне промене него и веома видљиве етничке промене. Док је између два светска рата био насеље са изразитим српским и немачким становништвом Шајкаш је после другог светског рата већ иасеље са изразитим и апсолутним српским живљем, јер су се на место исељених Немаца населили Срби из Босне и Херцеговине и други житељи бивше Југославије.
У другој половини XIX века потпуно је минула опасност од изненадних турских упада па је тиме већ нестала потреба да на термторији шајкашког батаљона и даље постоје мочваре, рукавци и живи токови Тисе и Дунава. Због тога као и збот потреба да се иначе плодне водоплавне површине приведу културним биљкама, војна утрава шајкашког батаљона приступа мелиорацији Шајкашких ритова . Ови замашни послови захтевали су, поред много труда и воље, још и мзного материјалних средетава. Отуда су се овим акцијама ангажовале и неке банке својим новчаним средствима .
У јеку мелиорационих радова наступило је развојачење шајкашког батаљона и сви послови око мелиорација пренети су на села и срезове на територији шајкашког батаљона. Како су села била сиромашна, банке су задржале за себе многе парцеле да би се осигурале за уложени капитал. Тако се ускоро у сваком селу као власници неких делова појавиле и саме банке. У Шајкашу, на пример, од 6713 кј. колики је тада био хатар, селу је припадало 1970 кј, Англо-аустријској банци 190 кј, крунском поседу 126 кј, а остало становницима Шајкаша.
Извор:
Букуров, Бранислав
“Географска монографија општине Тител”
Војвођанска академија наука и уметности
Нови Сад, 1986. године
