По величини насеља на трећем месту је Мошорин
То је мање село на северној страни Тителског брега, лоцирано на самим плавинама сурдука који се спуштају са Тителског брега. Локација насеља је заиста изврсна, пошто су плавине знатно више од околног ниског ритског земљишта и врло ретко су биле плављене изливеним високим речним и изданским водама. Сем тога на овом месту је спојено више плавина са неколико делова па је створена једна издужена не сувише широка површина која прати подножје Тителског брега у дужини од четири километра.
Пре него што се настави даље излагање, потребно је да се прикаже постанак поменутих плавина.
Тителски брег, као што је већ познато, има изглед високог платоа који се уздиже за педесетак метара изнад алувијалне равни Тисе. Тај плато је у свом првобитном облику био скоро засечен вертикалним одсецима који су после стварања били изложени ерозији и денудацији. Еродирани материјал спиран је у подножје платоа и тако су ублажени оштри облици које је раније имао плато.
Око Тителског брега је било доста дубљих и плићих усека, сличних олуцима дуж којих су се сливале веће количине воде. Оне су интензивније обављале ерозију и стварале све дубље олуке дуж којих се вршило стирање разореног материјала Околно становништво у жељи да се лакше пење на Тителски брег искористило је ове олуке и утрло путеве уздуж којих је чак и запрега могла лакше до платоа. Те олуке становништво је назвало сурдуцима.
Кад се таквих олука нађе више, онда се место једне полу.купасте и лепезасте плавине добија издужена плавина. Таквог облика је и мошоринска плавина.
Мошоринска плавина својим димензијама (4 километра дугачка и 1,5 километара широка) у дрво време била је довољна за насеље, али када се становништво почело намножавати куће су се градиле и ван плавиља, у нижим деловима све до суседног пешчаног спруда. Како су ти нижи делови, па и пешчани спруд, били плављени високим водама Тисе и издани, морало се озбиљно помишљати на изградњу бедема који би штитио ниске делове насеља. Међутим, када је Тиса поново провалила раније изграђени насип (1905/6. године), око села се изградио нов сигурнији, јачи и виши одбрамбени бедем који је омогућавао да се село још и даље шири на север по алувијалној равни.
Поменути насип продужен је и даље према ееверозападу са задатком да заустави сувишне воде из Тисе које су улазиле у тај део алувијалне равни и обилазиле Тителски брег еа западне и јужне стране.
Овакав географски положај Мошорина био је од пресудног значаја за живот његовог становништва и за историју насеља. Због таквог положаја живот мошоринског становништва био је везан за две геоморфолошке, хидрографоке и фитогеографске површине. То су Тителеки брег и алувијална раван Тисе. Трећа геоморфолошка површина, јужна бачка лесна тераса никако није долазила у обзир, пошто је од Мошорина била одвојена поменутом мочваром и влажном алувијалном равни.
Са својим релативним висинама од 120 до 130 метара, са лесним саставом доста оскудним изданским водама, Тителски брег је био права степска област са травама које су за време неутралне привреде служиле за екстензивно пашњачко сточарење. Само у дубљим деловима по удолинама, предилицама и доловима било је нешто жита и других култура. Касније, пошто се приступило рационалнијој привредној делатности, Тителски брег је постао изразита ратарска површина на којој се производи жито, првенствено пшеница, кукуруз, јечам итд.
Алувијална раван Тисе као друга привредна површина коју су коргостили становници Мошорина, услед велике влажности, била је местимично под водом а нешто виши делови су имали бујну, сочну траву, пашњаке, сенокосе, шуме и многе друге самоникле биљке, које су подносиле велику влажност. Овакво богатство у вегетацији омогућавало је и живот разноврсним животињама, птицама-селицама, зверима, Дивљачи али и екстензивном сточарству. На овој алувијалној површини становништво је имало довољно рибе, дивљачи, јаја и домаће стоке.
У другој половини XIX века
после великих мелиорационих радова и регулације речног корита, алувијална раван је добила свој нов биљни покривач и, на место самониклих трава, дошле су културне биљке и то највише индустријске, пићне и повртарске. Животињски свет је замењен многим бољим и племенитијим расама домаћих животиња.
Ако се има у ваду саобраћај, може се рећи да Мошорин заиста нема добар положај. Он је читавих шест километара удаљен од главног подунавског пута Шајкаш-Тител, а исто и од раније поменутог потиског пута. Најближа железничка станица је у Шајкашу, 6 километара далеко од Мошорина.
Мошорин је удаљен и од Тисе 4,5 киломепра и зато се не може држати да је прибрежно потиско меето. С леве стране Тисе алувијална раван је веома широка. Према Мошорину нема ни једног наспрамног насеља у Банату и зато се никако не би могло сматрати да Мошорин има добар положај на реци.
Кратак исроријски преглед. — Мошорин се први пут помиње 1553.године и то у тителској нахији. Годину дана касније у турским тефтерима забележен је са седам породица, које су плаћале и са 17 које нису плаћале порез. Толико исто породица је било и 1570, а већ 1590. Мошорин има 32 дома. У првој половини XVII века Мошорин се помиње као насељено место, али у другој половини истог века он је ненасељен. Тек пред крај овог века Мошорин поново оживљава доласком Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године. Већ 1699. Мошорин има 101 српску кућу са 65 ожењених браћа и синова. Турска погранична карта из исте године помиње Музорин на северној страни Брега и то на самом платоу.
Читава територија око Мошорина и само село је после протеривања Турака, припало круни. Године 1715. Мошорин је ммао само 19 домова, 1722. је већ 65, а 1725-27. има 73 пореска обвезника.
У састав војне границе Мошорин улази тек 1746. године пошто су се на овај крунски посед доселили граничари из развојачене Суботице која је такође била у војној граници. Четири године касније, пошто је развојачена и ова потиска граница, Мошорин се припаја жупанији на кратко време, јер се већ 1763. оснива шајкашки батаљон са седиштем у Тителу. За време шајкашког периода ко|и је трајао пуних 110 година, Мошорин је имао непрекидни пораст броја становника. Између 1773. и 1786. у Мошорин се досељавају Шијаци из Далмације и Хрватске што је донело повећање броја породица од 112 на 157. Пред крај XVIII века Мошорин је имао већ 1178 становника.
Становништво
Становништво је у Мошорину за последњих 110 година мало осцилирало. Године 1869. званична државна статистика је забележила 2214 лица а 1981. године 2473. Укупан пораст становништва је износио само 259 лица или нешто око 2,4 становника годишње. То је заиста ванредно мало, само 0,11 промила годишње. Овако безначајан прираштај је свакако последица великих исељавања.
Узроци великим емиграцијама углавном су економкског карактера. Ево неких. Од хатара који је 1910. године обухватао 11.825 кј, општини је прмпадало 4262 кј од којих у риту 2311 кј, држави 435 кј, а приватницима 7128 кј или по становнику 2 кј. Ти велики поседи, нарочито друштвени, могли су примити знатно већи број житеља да су плоднији. Они су, међутим, под слатинама, мочварама и баруштинама.
Нарочито велики пораст становништва пада у претпоследњи период XIX века када су се интензивно исушивали шајкашки ритови, затим када је укинут шајкашки батаљон и због могућности куповине исушеног ритског земљишта испод реалне цене.
Већ после 1910. године пораст становништва је веома мали. То сведочи да су привлачне силе за насељавање у Мошорину пресахле: квалитетне земље је било све мање, мања је била и могућност запошљавања а сем тота дошло је и веће исељавање. После 1918. године, наступањем југословенске ере, појављују се још масовнија кретања становништва у правцу исељавања. Сем тога Мошорин је увек био чисто српско насеље, а таква насеља формирањем Југославије постала су, углавном, емигрантска, што се такође одразило на малом порасту становништва: Срби су се из Мошорина исељавали, а становници других народности су се опет и мање усељавали.
Па и данас од 110 Мошоринаца који су углавном запослени у Новом Саду многи ће за стално напустити Мошорин кад реше стамбено питање у Новом Саду.
У етничком погледу мошоринско становништво је било српско и пре првог светског рата и после другог светског рата. Тако је, на пример, 1910. шдине од 3265 становника у 594 куће било Срба 2811, Мађара 347, Немаца 81, а по вероисповести: 2787 православних, 344 католика, 67 израелићана и 37 евангелика.
Извор:
Букуров, Бранислав
“Географска монографија општине Тител”
Војвођанска академија наука и уметности
Нови Сад, 1986. године
